Poštovani gospodine ili gospođo,

 

 

Dugo sam razmišljala da li da se odlučim na ovakav korak ili ne. Nikada do sada se nisam našla u ovakvoj situaciji, pa je sasvim moguće da se ni sada   ne snalazim baš najbolje.

Majka sam dvoje dece i supruga jednog divnog čoveka. Živimo u Srbiji gde smo rođeni deca i ja, a suprug je iz Bosne. On je tamo nekako preziveo rat, naravno morao je da napusti svoju kuću i svoj rodni grad. Ovde smo osnovali porodicu i, hvala Bogu dobili dvoje divne dečice. Ja sam bila zapošljena, a on je menjao najrazličitije poslove samo da bismo mogli nekako da se prehranimo. Ustvari, ziveli smo kao većina prosečnih porodica. Nismo baš mogli da idemo na letovanja ni zimovanja, ali s obzirom na opštu situaciju u zemlji, standard nam je bio sasvim prihvatljiv. Iskreno, bez mora moze sasvim solidno da se zivi.

Prošle godine sam ja dobila otkaz posle skoro 17 godina rada. Naravno, kao i svi drugi koje je zadesilo isto što i mene, bila sam u šoku i danima nisam mogla uopšte ni da shvatim šta me zadesilo. Budila sam se i dalje rano ujutru i onda shvatala da ne treba da idem nigde. Moj suprug nije ni imao stalni posao i postavilo se pitanje: pa dobro, od čega ćemo mi sada da zivimo?

Imali smo neku «crnu zalihu», podigli kredite, pozajmili još nešto od prijatelja i počeli sa nekom malom proizvodnjom. Naravno, i tada smo bili svesni da je svako ulaganje danas veliki rizik, ali morali smo nešto da preduzmemo. U početku je nekako išlo, a onda je sve krenulo nizbrdo. Naši prihodi su jedva pokrivali troškove proizvodnje, a za nas nije ostajalo ništa.

Nemamo svoj krov nad glavom i to nam predstavlja veliki finansijski problem. Svakog meseca moramo da plaćamo stanarinu, a pozeljno je i da pojedemo ponešto. Doduše, moj suprug je ionako imao višak kilograma, pa nije naodmet da malo smanji.

Sigurna sam da Bog nije odlučio da ove godine umremo od gladi. Ja intenzivno trazim posao, suprug takođe, ali smo svesni toga da mogu meseci da prođu dok se ne zaposlimo. Mi smo već smanjili i količinu, a o kvalitetu hrane da i ne govorim. Ne Zelim ovom prilikom da vam govorim o tome kako na decu sve ovo deluje, jer bih  se mnogo uznemiravala, a svaki delić energije moram da sačuvam jer ko zna šta nas još čeka.

Ne znam da li ste se nekada našli u ovakvoj  situaciji, ali nadam se da ćete me razumeti. Samo čekam dan kada ću da izgovorim rečenicu : Izvinite, danas nemamo ništa za doručak, ni za ručak...

Opet moram da ponovim, ne verujem da nema izlaza, naći će se neki posao sigurno, ali mi ovog momenta ne znamo kada.

Zahvalna sam Vam što ste imali vremena da pročitate ovo i ne dao Vam Bog da to osetite na svojoj kozi. Bićemo Vam zahvalni još više ako na bilo koji način mozete da nam pomognete.